Nekad, kad ne postoji druga mogućnost znači ti da vidiš voljenu osobu pa makar to bilo na 10 minuta. Toliko sam bila uzbuđena zbog ovog susreta, jer je trebalo da mu dam poklon. Bila sam zabrinuta, da li će mu se svideti, da li mu je dobra veličina. Našli smo se na starom mestu. Za divno čudo ja sam stigla pre njega. Nestrpljivo sam čekala da se pojavi u cupkala u mestu, što od hladnoće, što od neizvesnosti. Konačno sam začula korake, a srce je zaigralo. Moj S, moj jedini. Kad sam ga ugledala izgubila sam tlo pod nogama na trenutak. Ista reakcija svaki put kad ga vidim. Ponekad se osetim kao zaljubljena tinejdžerka kad sretne negde svoju simpatiju. E, tako se ja ponašam kada ga ugledam, iako smo 2 i po godine zajedno, ništa se nije promenilo. Zagrljaj, poljubac, i odmah je bacio pogled na kesu. Tačno sam znala reakciju. Mnogo je sladak kad se ljuti jer sam mu nešto kupila. A ja sam toliko srećna kad ga obasipam pažnjom i poklonima. Tako na neki način ostavljam svoj potpis na njemu. Da svi znaju da je on moj, samo moj! I za to kratko vreme koje smo proveli zajedno, samo sam ga posmatrala i upijala svaki detalj. Njegove braon oči, koje u mraku dolaze do izražaja zbog preduuugih, najlepših trepavica koje mu stalno čačkam i divim im se. Gornja usna, koja je manja od donje, ali zbog brčića bi retko ko to zapazio, a meni je to tako simpatično. Njegova gusta brada koja ga čini muževnijim, pa kad je skroz skrati izgleda kao dečačić. A najlepše mu stoji brada od 5-10 dana. Njegove malene šake, koje u potpunosti odgovaraju mojim kad nam se prsti isprepliću. Malene, a opet tako jak stisak , da te ne pusti nikad da odeš. Maleni mladež na desnom obrazu. To što mu suze oči od hladnoće, pa se stalno šalimo kako plače zbog mene. Kako pazi na mene i sklanja me do zida da me ne pogodi ledenica ili da ne kisnem. Ili to što uvek sa sobom u džepu nosi bombone. Još uvek čuvam kod sebe omot od njih.. Ili njegov nežni glas, kojim me uvek smiruje kad mi je teško. On je glas razuma u mom životu i ne znam šta bih da mi nije njega. Da me digne kad padam i podigne visoko u nebo.Ili ožiljak na desnoj strani leđa, koji se ne vidi sada, ali ja znam da je tu, da me podseti svaki put kad ga vidim kako je moj voljeni bio nemirno dete. Onda krenemo kući i on me kao udari jer sam bezobrazna što sam mu kupila košulju. A ja nikad srećnija. I sad konačno mogu da pevam onu Cecinu: "Znam mu boju košulje, ja je kupila! " Ha ha. Šta god da kažem, to ne može ni približno opisati koliko volim tog čoveka !
