U mraku vidim kako ti oči sjaju, a kad nam se lica dotaknu i tvoj dah ukrsti sa mojim, ja osetim sve godine naše ljubavi sažete u jedan jedini tren, i znam samo da postojimo ti i ja, ali pretopljeni na silnoj vatri naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi, i pomešani nerazdvojno, zauvek.
Treba mi jedna klupica, jedne smeđe oči, spojeni dlanovi, drhtaj tela i poljupci koji bi se nizali duboko u noć. Treba mi. Nedostaješ mi, znaš li ? Ništa novo, ali eto, samo da te podsetim. Trebaš mi za zagrljaj. Trebaš mi za poljubac. Trebaš mi za osmeh. Trebaš mi za volim te. Trebaš mi za zauvek. Ni ne slutiš koliko te volim...Ni ne slutiš koliko ću te tek voleti... Ništa ne boli toliko kao ovi sati koji prolaze bez tebe...Neka te u mom srcu, tu ti je najbolje. Kakav je osećaj znati da pripadam samo tebi ?
Gledam pustoš ovog grada, spustila se neka tama na njega, i pored prazničke euforije, moja duša oseća potrebu za nekim toplim rukama, nekim dalekim telom, nekom dušom, kilometrima udaljenom. Svi su tu, ali fališ ti. Da grejemo ruke, pijemo čajeve, da se uvučemo pod jorgan i gledamo filmove. Nije mi jasno čemu služe glupi kilometri? Da razdvajaju dve duše, koje bi itekako želele biti zajedno? Zašto daljino to radiš? Vrati mi moje kestenjaste oči, i osmeh dečaka. Vrati mi deo moje duše. Vrati mi daljino...
