Gledam pustoš ovog grada, spustila se neka tama na njega, i pored prazničke euforije, moja duša oseća potrebu za nekim toplim rukama, nekim dalekim telom, nekom dušom, kilometrima udaljenom. Svi su tu, ali fališ ti. Da grejemo ruke, pijemo čajeve, da se uvučemo pod jorgan i gledamo filmove. Nije mi jasno čemu služe glupi kilometri? Da razdvajaju dve duše, koje bi itekako želele biti zajedno? Zašto daljino to radiš? Vrati mi moje kestenjaste oči, i osmeh dečaka. Vrati mi deo moje duše. Vrati mi daljino...
Нема коментара:
Постави коментар