U svojoj lepoj Varoši sam.. ali ipak nisam kompletna.. Ne mogu da se viđam sa Sakicom još 9 dana.. Ali dobro i to će proći..Ipak mi je lakše, nego kad sam u Beogradu..Dovoljno mi je da ga sretnem na ulici i ceo dan mi je ulepšan.. Sreli smo se prvo veče kad sam došla.. Ma čim sam ga ugledala srce mi je zaigralo, a onda kad smo se pozdravili i kad me diskretno zagrlio i stavio mi ruku na rame, eh.. Mogla sam se istopiti od miline.. Promenio se za ovo vreme, kosa i brada su mu gušći, a on kako god okreneš..lep.. Samo bih tako stajala satima i posmatrala ga, divila se kako je lep, a opet moj, samo moj.. I ne dam ga nijednoj, ni za šta na svetu.. Odbrojavam ove dane, da mu konačno poletim u zagrljaj i da provodimo vreme zajedno.. Tužno je što smo tako blizu, a tako daleko.. u istom smo gradu, a nedostaje mi, nije pored mene ... A meni opet došli "oni dani", ceo dan ne mogu da ustanem od bolova iz kreveta, a on nije tu da greje ctomačić nevaljali :( Nervozna sam i tužna i ljuta i cmizdrim ceo dan i pravim svađu i kad ima i kad nema razloga, jer ne mogu da se kontrolišem u ovakvom stanju i ne mogu samu sebe da podnesem ovakvu.. Tako je teškoo biti žensko!!! I pošto su okolnosti takve, ne preostaje mi ništa drugo, nego da zamišljam da je on tu, pored mene, prisećam se vremena koje smo ovde provodili i radujem se našem sledećem susretu..Eh, kad bi ovi dani samo brže prolazili ili kad bih zaspala i probudila se za 9 dana.. To bi bilo divno..
Нема коментара:
Постави коментар