Provela sam ne tako lep vikend u Varoši..Stigla sam u Varoš ranije nego što je trebalo u četvrtak oko 22h. I bila presrećna jer sam mislila da ću se odmah videti sa svojim dečkom. Ali se iskomplikovalo i postojala je mogućnost da se ne vidimo to veče. Ipak smo se videli malo kasnije, hvala Bogu. Nadoknadili smo propuštenih mesec danaa, sve zagrljajee i poljupcee koje nismo imali. Zajedno smo dočekali 4 meseca, tako je proletelo.. Daće Bog da bude još mnogo, mnogo više.. U petak mu je došao rođak, tako da nismo imali gde da se vidimo.. Od četvrtka se nismo videli uopšte, podnela bih to nekako, jer sam znala da ću opet ići tamo sutra..ali u subotu se desilo nešto strašno..Dobar drug mog dečka je iznenada umro.. To je bio veliki šok za sve, a za njega posebno, a najgore od svega što ja zbog celokupne situacije nisam mogla da budem uz njega..nego je kroz sve to prolazio sam..jedino što sam mogla je da ga tešim i bodrim preko poruka..ali to mi nije baš pomoglo da se osećam bolje...Sve je naopako u poeslednje vreme ..ne možemo zajedno da slavimo Novu godinu, nećemo biti ni u istom lokalu..rođak mu je još uvek tamo, ko zna kad ćemo moći da se vidimo.. i onda usled svega toga..dojadilo mi je više ovo skrivanje. U početku mi to nije predstavljalo problem..ali kako vreme odmiče, sve mi teže pada..toliko toga nam je uskraćeno zbog glupog skrivanja...Ne možemo da imamo normalnu vezu..da izlazimo zajedno, da šetamo, da se družimo sa prijateljima...ništa što bi parovi trebalo da rade...i umesto da bude lakše, sve se više komplikuje..Hvala Bogu što imam njega, da me čini jačom i pruža podršku, da preguram sve ovo..Srećna sam što smo zajedno, pa eto, i na taj način..i dalje se nadam da će jednoga dana sve biti drugačije, da ćemo i mi imati normalnu vezu..samo mi ponestaje strpljenja..Tako bih volela da odemo negde daleko, od svega i svih..Samo nas dvoje, prepušteni sami sebi..da se samo nama posvetimo i uživamo...
Iiiii konaaačnoooooo, sutraa idem kućiii posle mesec i dva danaa. Ne mogu opisati koliko sam srećna što ću napokon videti svoju ljubav posle toliko vremeenaa, kao da je čitava večnost prošla bez njega..
Sedim i opisujem naš susret na jednoj od hartija koju sam našla tu. Švrljam, brišem, prepravljam. Hoće li biti onih šetnji kraj Save u nedogled? Hoću li dočekati dan da te čekam iz tog dalekog grada da kreneš više? Hoće li mi osvanuti dan kada ću moći da se rugam daljini, kao što se ona sada ruga meni? Hoćeš doći da ti kažem šta radiš mojim noćima? Dođi mi mili, pokaži da nam prokleta kilometraža ništa ne može, pokaži joj da joj naša ljubav uništava svaki mogući kilometar koji nas je razdvojio. Dođi mili...
I pomirili smo se, hvala Bogu..strasti su se smirile i sada je sve kao pre. Sad samo čekam da dođe konačno taj petak, da odem kući i da ga vidim, zagrlim, poljubim i zaboravim na sve probleme..Znam da je daljina razlog svih ovih svađa i da bi nam veza sigurno bila još lepša da smo blizu jedno drugog. Besna sam na sebe jer sam nemoćna po tom pitanju da promenim nešto..Kako god, i ovako mi je lepo, samo saznanje da je moj mi je dovoljno..
Jedan od onih dana kad ti se sve skupi, smenjuju ti se osećanja, nostalgija, bes, tuga, nedostaje voljena osoba i onda usled toga sve krene nizbrdo...i nastane svađa zbog najveće moguće gluposti, a nijedno neće da popusti, tvrdoglavi oboje, teramo inat.. i evo, prvi put posle skoro 4 meseca se desilo da se nismo čuli skoro ceo dan.. Pokušavala sam da skrenem misli sa toga, da glumim da mi to smeta, ali kako vreme prolazi, sve mi je teže i ne mogu više da se pretvaram, pukla sam i prestala da zadržavam suze, pustila sam da liju. Prokleto mi nedostaje..još mi je gore, jer ostajem sama u stanu ceo vikend..Ne znam kako ću podneti to ako ova naša svađa potraje..Osećam se tako prazno..Potreban mi je njegov zagrljaj da me umiri i da mi kaže da će sve biti u redu..ali kad je on prokleto daleko! I neće doći sutra..da li zbog svađe ili nekog drugog razloga..ne znam..Trenutno bih samo volela da nestanem i kad se vratim da sve bude kao pre..
Ljubim ovog prelepog čoveka, koji me voli, kao ja njega. Obavio je ruke oko mene, zavukao mi ruke u kosu, s usnama na mojima. Duboko u sebi znam da ću uvek biti njegova i da će uvek biti moj. Toliko smo daleko dogurali zajedno i čeka nas dug put, ali stvoreni smo jedno za drugo. Suđeni smo jedno drugome.
Pogled tvoj me srami, al' mi strašno godi, miris tvoj me mami, dodir tvoj me vodi. Ti si cilj mog lutanja i predmet pobude, razlog mog drhtanja, boja moje požude. I dok tonem u san u mraku čujem tvoj glas, na jastuku stiskam tvoj dlan, orkestar svira za nas. https://www.youtube.com/watch?v=E8Ms56gX-Tc
"Reci mi, Noa, od čitavog onog leta koje smo proveli zajedno, čega se najbolje sećaš?” “Svega.” “A nekog trenutka posebno?” “Ne”, uzvratio je. “Ne sećaš se?” “Ne, nije to. Nije to na šta misliš. Ozbiljno sam mislio kad sam rekao da se sećam svega. Pamtim svaki trenutak koji smo proveli zajedno, a u svakom od njih je bilo nečeg lepog. Zaista ne mogu da izdvojim neki i kažem da mi znači više od ostalih.Čitavo to leto bilo je savršeno, leto kakvo bi svako trebalo da doživi. Kako mogu izdvojiti samo jedan trenutak? Pesnici opisuju ljubav kao osećanje koje ne možemo obuzdati, koje nadvladava i logiku i razum. Meni se desilo upravo to. Nisam nameravao da se zaljubim u tebe, a ne verujem ni da si ti nameravala da se zaljubiš u mene. Ali kad smo se sreli, bilo je jasno da ni ti ni ja ne možemo da obuzdamo osećanja. Zaljubili smo se i pored svih razlika koje nas dele,i iz toga se rodilo nešto retko i prekrasno. Mislim da se takva ljubav doživljava samo jednom i zato mi se svaki naš zajednički minut zauvek urezao u pamćenje. Nikada neću zaboraviti nijedan jedini časak koji smo doživeli."