Provela sam ne tako lep vikend u Varoši..Stigla sam u Varoš ranije nego što je trebalo u četvrtak oko 22h. I bila presrećna jer sam mislila da ću se odmah videti sa svojim dečkom. Ali se iskomplikovalo i postojala je mogućnost da se ne vidimo to veče. Ipak smo se videli malo kasnije, hvala Bogu. Nadoknadili smo propuštenih mesec danaa, sve zagrljajee i poljupcee koje nismo imali. Zajedno smo dočekali 4 meseca, tako je proletelo.. Daće Bog da bude još mnogo, mnogo više.. U petak mu je došao rođak, tako da nismo imali gde da se vidimo.. Od četvrtka se nismo videli uopšte, podnela bih to nekako, jer sam znala da ću opet ići tamo sutra..ali u subotu se desilo nešto strašno..Dobar drug mog dečka je iznenada umro.. To je bio veliki šok za sve, a za njega posebno, a najgore od svega što ja zbog celokupne situacije nisam mogla da budem uz njega..nego je kroz sve to prolazio sam..jedino što sam mogla je da ga tešim i bodrim preko poruka..ali to mi nije baš pomoglo da se osećam bolje...Sve je naopako u poeslednje vreme ..ne možemo zajedno da slavimo Novu godinu, nećemo biti ni u istom lokalu..rođak mu je još uvek tamo, ko zna kad ćemo moći da se vidimo.. i onda usled svega toga..dojadilo mi je više ovo skrivanje. U početku mi to nije predstavljalo problem..ali kako vreme odmiče, sve mi teže pada..toliko toga nam je uskraćeno zbog glupog skrivanja...Ne možemo da imamo normalnu vezu..da izlazimo zajedno, da šetamo, da se družimo sa prijateljima...ništa što bi parovi trebalo da rade...i umesto da bude lakše, sve se više komplikuje..Hvala Bogu što imam njega, da me čini jačom i pruža podršku, da preguram sve ovo..Srećna sam što smo zajedno, pa eto, i na taj način..i dalje se nadam da će jednoga dana sve biti drugačije, da ćemo i mi imati normalnu vezu..samo mi ponestaje strpljenja..Tako bih volela da odemo negde daleko, od svega i svih..Samo nas dvoje, prepušteni sami sebi..da se samo nama posvetimo i uživamo...
Нема коментара:
Постави коментар