Dvadeset četvrti dan od našeg poslednjeg susreta..Koliko će još proći dok te opet ne vidim? Koliko ću još morati da grlim jastuk i zamišljam da si ti? Koliko, Sakice ? Znaš, loša ti je zamena..On ne uzvraća poljupce i zagrljaje, ne smeje se mojim glupostima kad lupim nešto, ne mazi me po kosi. Jednostavno, nisi ti... a meni si ti potreban. Potrebno mi je da te osetim svim čulima.. da gledam te divne braon oči, koje zasijaju kad me vidiš, iz kojih čitam koliko me voliš i koje plamte kad se naljutiš na mene..čak i tad su lepe. I tvoje najdivnije, najduže trepavice, toliko duge da ti smetaju kad nosiš naočare..obožavam ih.. Da čujem tvoj lepi, mili glas, kad mi kažeš one dve najdivnije reči: " Volim te". Da mirišem tvoj parfem, koji dugo osećam na sebi nakon što se rastanemo, drogiram se njime.. Da okusim tvoje sočne usne, koje najlepše i najtoplije ljube..Da staviš glavu u moje krilo i da te mazim po kosi, nežnom, kao paperje..a onda da prelazim prstima po tvojoj bradi, od jednog kraja, do drugog..I onda da me zagrliš, i da tako zaspimo..a onda da me budiš, jer moram da idem kući, što mi najteže pada.. Eto, to mi treba..Zar mnogo tražim, pa mi se to ne ostvaruje? Koliko je samo suza upio moj jastuk, mislim da je i njemu više dojadilo.. Čak i njemu bi naš novi susret doneo radost.. A tek meni...Nedostaješ mili..
Нема коментара:
Постави коментар