Moj plan se ostvarioo, išla sam kući. Ustala sam rano u petak, spakovala se i krenula busom u 11:20. Niko nije znao da dolazim, čak ni moja porodica. Znajući da će moj Sakica hteti da se čujemo na Skype, pre nego što sam krenula, rekla sam mu da ću taj dan biti kod rođake, kako ne bi ništa posumnjao. U Varoš sam stigla oko 17:30, brzo sam otišla do kuće da me slučajno ne bi sreo u gradu. Moji još nisu bili stigli iz Užica, samo je baba bila tu, obradovala se što me vidi. Onda sam nastavila sa svojim planom. Poslala sam svom dragom poruku: "Aj, zamisli želju :P ", "Što?", "Samo zamisli, posle ću ti objasniti.", znala sam da će njegova želja imati veze sa mnom, tj. da ja budem pored njega, onda sam se slikala u sobi u kojoj je on bio, kako bi je prepoznao i shvatio da sam došla. "Jesi zamislio?", "Jesam.", onda sam mu poslala dve slike.
- Hm, a neću, nisam mislio tako. Aaaa, kući ???
-Daaaaa
-Lažeš meeeee
-Neee srcee
-Umalo se nisam onesvestio sad, prvo pomislih nije to to, kad ugledah krevetac i gde si kukuu, pa što mi nisi rekla, auuu
-Znači uspelo mi je iznenađenje :P
-Jaoooooooo, nosim li ključ i reci u koliko ?
-Nosiš, oko pola 11
-Supeeeeeeeeeerrrr, oh joooooj, idem da treniram, jao kako sam se obradovaoooo
-Srećaaa :*
-Uh
-Jesi ok? :))
-Da, odličnoooooooooooo, smorni dan mi se pretvorio u najlepši
i tako, uspešno sproveden plan u delo. Odbrojavala sam minute do nađeg viđanja, cupkala sam do pola 11 i iščekivala poruku kad stigne u stan, a zatim otišla kod njega. Osećala sam isto uzbuđenje kao kad je trebalo prvi put da se vidimo, a kad smo se zagrlili, tek sam shvatila koliko mi je u stvari nedostajao.. To veče smo nadoknadili sve zagrljaje, poljupce i dodire, koje pružali jedno drugom prethodnih dana, bilo mi je prelepo, kao i svaki put .. proveli smo zajedno 5 sati i onda sam morala kući, nažalost, taj deo večeri mi najteže pada, pogotovu što je trebalo da izađem u subotu, pa nismo mogli da se vidimo. Bar sam ga videla preko dana, kad sam bila sa sekom u Fontani. Popravi mi se raspoloženje, čim ga ugledam, iako je situacija takva, kakva jeste, pa moram da se suzdržavam preko dana. U subotu veče sam bila u gradu i smorila sam se, pre svega, jer on nije bio tu, dopisivali smo se čitavo veče, ali nije to isto, kao kad je pored mene i kad mogu da ga gledam. U gradu sam posle dužeg vremena videla i svog bivšeg, sa kojim sam se viđala dve godine.. i ništa nisam osetila, shvatila sam da je to sa njim bilo samo traćenje vremena i to mi je bio još jedan dokaz koliko mi Sakica znači i da ovo što imam sa njim, ne može da se poredi ni sa jednom vezom iz moje prošlosti. Takav je, kakav jeste, ne pretvara se, uvek kaže ono što misli i ne boji se da pokaže svoja osećanja. Voli me i poštuje pre svega.. i samim tim se izdvaja mnogo od ostalih.. da ne pričam o svemu ostalom. Čekao je da se ja vratim iz grada, da bi išao da spava. Vratila sam se kući oko 3 sata, tad nam je bilo tačno dva meseca..
-Pre 2 meseca tačno sam te ljubio prvi put
Eh, tad nisam ni pomislila da će sad ovako izgledati, dokle dogurasmo. Imam osećaj kao da smo 2 godine zajedno, a ne dva meseca. I daće Bog da potraje još mnogo, mnogo više.
U nedelju smo se videli malo ranije, oko 10 sati. Veče, nažalost, nije baš lepo počelo, posvađali smo se, zbog D., koji je uglavnom uzrok naših svađa. Sakica se tripuje oko njega, pridaje mu toliki značaj i misli da se on meni sviđa, a on je u stvari toliko nebitna osoba u mom životu, ni ne pomislim na njega, dok ga moj dragi ne pomene, ali ja to njemu ne mogu da objasnim i dokažem. I onda, pošto više nemam snage da se raspravljam oko njega i ubeđujem se koliko je on u stvari nebitan, iskuliram i pustim da se Sakica ohladi i vrati se sve u normalu. Ostatak večeri je dobro prošao, potrudila sam se da bude tako, jer sam se u ponedeljak vraćala u Beograd i ko zna kad ćemo se videti opet, tako da nisam htela da budemo posvađani kao prošli put kad sam odlazila. Ne mogu opisati koliko mi teško padaju ti rastanci, ali to je jednostavno tako, ne može drugačije, bar sada, tako da moram da se navikavam ..
U ponedeljak sam otišla za Bg, stigla sam oko pola 11.
-Ne volim rastanke
-:( a nemoj, polako, i meni je mnogo žao, već mi nedostaješ
-I ti meni...Kad pomilim, sinoć smo u ovo doba bili zajedno..
-:( da i bilo mi je prelepo, a sad si mi toliko daleko
-Joj i meniii, najbolje do sada, da :(
-:( nećemo ovo, bićemo opet uskoro zajedno i nemoj da plačeš slučajno
-Dobroo, neću..
-Volim te najviše na svetu malena
-I ja tebe Sakicee moj :***
-Mnogoo lepa
-Naaaaaj naj najvišeeeee
-Sreća moja
-Sve mojeeee
-:*** obožavam
-Ljubaavv jedinaaa :***
-Srećan sam što te imam
-Miliiii moj, šta bih ja bez tebe
-Neće se nikad desiti da budeš bez mene
onda sam čekala sredu, da mi javi hoće li dolaziti..kako sam otvorila oči, stigla mi je poruka od njega, kao da je znao. A onda razočarenje, rekao mi je da ne može da dođe, dok mu se tata ne vrati iz Beograda.. a bila sam ubeđena da će ovaj put stvarno doći i da ćemo provesti zajedno nekoliko dana sasvim normalno, bez skrivanja. I saznanje da toga neće ipak biti, skroz me slomilo, opet sam plakala.. nešto u meni mi je govorilo, da je to sve možda neka fora i da on sad mene hoće da iznenadi i dođe ipak, još sumnjivije mi je bilo što se odjednom izgubio i nije mi pisao, ali nisam htela da se nadam uzalud. I bila sam u pravu, jeste hteo da me iznenadi, ali njegov plan, na moju, a i njegovu veliku žalost, nije upalio.. kad mi je ispričao šta se desilo, nisam mogla da verujem, lakše bi mi bilo da stvarno nije mogao da dođe kao što mi je prvo rekao, nego posle kad se desilo to .. opet mi je došlo da plačem od muke, ali nisam mogla jer sam bila u busu, krenula sam na posao. Ne mogu da opišem kako sam se osećala, sva sam se tresla, zašto je sve tako naopako, zašto nas Bog kažnjava? Evo, i sad dok ovo pišem, suze mi kreću.. Srećom, imam njega, koji mi pomaže da se bolje osećam u ovakvim situacijama i da gledam na to sa vedrije strane..što on kaže, nek smo mi srećni i u ovakvoj situaciji.. kad sve ovo izdržavamo i prolazimo..
-Onda ćemo biti presrećni kada dođe naših 5 minuta, a to 5 minuta će biti ceo život
-Živim za taj dan, kad ćeš biti pored mene kad god to poželim..
-To će biti kad tad, mora, jer te volim previše
-I ja tebee, prelepo mi je sa tobom i činiš me srećnom
-:* trudim se i voleo bih da mogu još više da te usrećim
-Takve su okolnosti trenutno da ne može više i drugačije.. tako da sam i ovim zadovoljna :*
-Duša moja, bićeš još zadovoljnija, samo mi budi dobra, samo moja i iskrena i biću tvoj i činiću te srećnom ceo život
-Biće tako, nikad te neću izneveriti i isto tražim od tebe
-Naravno srećo, nikako drugačije
nadam se da će biti tako kao što kaže, a iskreno, bojim se da će mu kad tad dosaditi sve ovo cimanje i ova daljina i ovi kilometri između nas.. i da će naći neku sa kojom će moći da provodi više vremena i sa kojom neće morati da se krije.. ali eto, molim Boga da ne bude tako, da sve bude kako treba, da prevaziđemo sve prepreke, da naša ljubav opstane i da ako ništa, bar za moj rođendan on bude ovde.. ništa mi više ne treba, nikakvi pokloni, samo njegovo prisustvo, samo njegov zagrljaj pun topline..
- Hm, a neću, nisam mislio tako. Aaaa, kući ???
-Daaaaa
-Lažeš meeeee
-Neee srcee
-Umalo se nisam onesvestio sad, prvo pomislih nije to to, kad ugledah krevetac i gde si kukuu, pa što mi nisi rekla, auuu
-Znači uspelo mi je iznenađenje :P
-Jaoooooooo, nosim li ključ i reci u koliko ?
-Nosiš, oko pola 11
-Supeeeeeeeeeerrrr, oh joooooj, idem da treniram, jao kako sam se obradovaoooo
-Srećaaa :*
-Uh
-Jesi ok? :))
-Da, odličnoooooooooooo, smorni dan mi se pretvorio u najlepši
i tako, uspešno sproveden plan u delo. Odbrojavala sam minute do nađeg viđanja, cupkala sam do pola 11 i iščekivala poruku kad stigne u stan, a zatim otišla kod njega. Osećala sam isto uzbuđenje kao kad je trebalo prvi put da se vidimo, a kad smo se zagrlili, tek sam shvatila koliko mi je u stvari nedostajao.. To veče smo nadoknadili sve zagrljaje, poljupce i dodire, koje pružali jedno drugom prethodnih dana, bilo mi je prelepo, kao i svaki put .. proveli smo zajedno 5 sati i onda sam morala kući, nažalost, taj deo večeri mi najteže pada, pogotovu što je trebalo da izađem u subotu, pa nismo mogli da se vidimo. Bar sam ga videla preko dana, kad sam bila sa sekom u Fontani. Popravi mi se raspoloženje, čim ga ugledam, iako je situacija takva, kakva jeste, pa moram da se suzdržavam preko dana. U subotu veče sam bila u gradu i smorila sam se, pre svega, jer on nije bio tu, dopisivali smo se čitavo veče, ali nije to isto, kao kad je pored mene i kad mogu da ga gledam. U gradu sam posle dužeg vremena videla i svog bivšeg, sa kojim sam se viđala dve godine.. i ništa nisam osetila, shvatila sam da je to sa njim bilo samo traćenje vremena i to mi je bio još jedan dokaz koliko mi Sakica znači i da ovo što imam sa njim, ne može da se poredi ni sa jednom vezom iz moje prošlosti. Takav je, kakav jeste, ne pretvara se, uvek kaže ono što misli i ne boji se da pokaže svoja osećanja. Voli me i poštuje pre svega.. i samim tim se izdvaja mnogo od ostalih.. da ne pričam o svemu ostalom. Čekao je da se ja vratim iz grada, da bi išao da spava. Vratila sam se kući oko 3 sata, tad nam je bilo tačno dva meseca..
-Pre 2 meseca tačno sam te ljubio prvi put
Eh, tad nisam ni pomislila da će sad ovako izgledati, dokle dogurasmo. Imam osećaj kao da smo 2 godine zajedno, a ne dva meseca. I daće Bog da potraje još mnogo, mnogo više.
U nedelju smo se videli malo ranije, oko 10 sati. Veče, nažalost, nije baš lepo počelo, posvađali smo se, zbog D., koji je uglavnom uzrok naših svađa. Sakica se tripuje oko njega, pridaje mu toliki značaj i misli da se on meni sviđa, a on je u stvari toliko nebitna osoba u mom životu, ni ne pomislim na njega, dok ga moj dragi ne pomene, ali ja to njemu ne mogu da objasnim i dokažem. I onda, pošto više nemam snage da se raspravljam oko njega i ubeđujem se koliko je on u stvari nebitan, iskuliram i pustim da se Sakica ohladi i vrati se sve u normalu. Ostatak večeri je dobro prošao, potrudila sam se da bude tako, jer sam se u ponedeljak vraćala u Beograd i ko zna kad ćemo se videti opet, tako da nisam htela da budemo posvađani kao prošli put kad sam odlazila. Ne mogu opisati koliko mi teško padaju ti rastanci, ali to je jednostavno tako, ne može drugačije, bar sada, tako da moram da se navikavam ..
U ponedeljak sam otišla za Bg, stigla sam oko pola 11.
-Ne volim rastanke
-:( a nemoj, polako, i meni je mnogo žao, već mi nedostaješ
-I ti meni...Kad pomilim, sinoć smo u ovo doba bili zajedno..
-:( da i bilo mi je prelepo, a sad si mi toliko daleko
-Joj i meniii, najbolje do sada, da :(
-:( nećemo ovo, bićemo opet uskoro zajedno i nemoj da plačeš slučajno
-Dobroo, neću..
-Volim te najviše na svetu malena
-I ja tebe Sakicee moj :***
-Mnogoo lepa
-Naaaaaj naj najvišeeeee
-Sreća moja
-Sve mojeeee
-:*** obožavam
-Ljubaavv jedinaaa :***
-Srećan sam što te imam
-Miliiii moj, šta bih ja bez tebe
-Neće se nikad desiti da budeš bez mene
onda sam čekala sredu, da mi javi hoće li dolaziti..kako sam otvorila oči, stigla mi je poruka od njega, kao da je znao. A onda razočarenje, rekao mi je da ne može da dođe, dok mu se tata ne vrati iz Beograda.. a bila sam ubeđena da će ovaj put stvarno doći i da ćemo provesti zajedno nekoliko dana sasvim normalno, bez skrivanja. I saznanje da toga neće ipak biti, skroz me slomilo, opet sam plakala.. nešto u meni mi je govorilo, da je to sve možda neka fora i da on sad mene hoće da iznenadi i dođe ipak, još sumnjivije mi je bilo što se odjednom izgubio i nije mi pisao, ali nisam htela da se nadam uzalud. I bila sam u pravu, jeste hteo da me iznenadi, ali njegov plan, na moju, a i njegovu veliku žalost, nije upalio.. kad mi je ispričao šta se desilo, nisam mogla da verujem, lakše bi mi bilo da stvarno nije mogao da dođe kao što mi je prvo rekao, nego posle kad se desilo to .. opet mi je došlo da plačem od muke, ali nisam mogla jer sam bila u busu, krenula sam na posao. Ne mogu da opišem kako sam se osećala, sva sam se tresla, zašto je sve tako naopako, zašto nas Bog kažnjava? Evo, i sad dok ovo pišem, suze mi kreću.. Srećom, imam njega, koji mi pomaže da se bolje osećam u ovakvim situacijama i da gledam na to sa vedrije strane..što on kaže, nek smo mi srećni i u ovakvoj situaciji.. kad sve ovo izdržavamo i prolazimo..
-Onda ćemo biti presrećni kada dođe naših 5 minuta, a to 5 minuta će biti ceo život
-Živim za taj dan, kad ćeš biti pored mene kad god to poželim..
-To će biti kad tad, mora, jer te volim previše
-I ja tebee, prelepo mi je sa tobom i činiš me srećnom
-:* trudim se i voleo bih da mogu još više da te usrećim
-Takve su okolnosti trenutno da ne može više i drugačije.. tako da sam i ovim zadovoljna :*
-Duša moja, bićeš još zadovoljnija, samo mi budi dobra, samo moja i iskrena i biću tvoj i činiću te srećnom ceo život
-Biće tako, nikad te neću izneveriti i isto tražim od tebe
-Naravno srećo, nikako drugačije
nadam se da će biti tako kao što kaže, a iskreno, bojim se da će mu kad tad dosaditi sve ovo cimanje i ova daljina i ovi kilometri između nas.. i da će naći neku sa kojom će moći da provodi više vremena i sa kojom neće morati da se krije.. ali eto, molim Boga da ne bude tako, da sve bude kako treba, da prevaziđemo sve prepreke, da naša ljubav opstane i da ako ništa, bar za moj rođendan on bude ovde.. ništa mi više ne treba, nikakvi pokloni, samo njegovo prisustvo, samo njegov zagrljaj pun topline..
"Ali zaista. Ti si isuviše moja. Bez obzira na kilometre."
Нема коментара:
Постави коментар