Preko svega prešla bih, jer ja sa tobom ponovo sve bih!

Zaljubi se u nekoga ko nije verovao u sudbinu dok nije upoznao tebe, zaljubi se u nekoga ko nije verovao u srodne duše dok nije sreo tebe.
Zaljubi se u nekoga ko nikada ne odustaje. Ko zna da vas dvoje imate nešto neverovatno. U onog koji neće dopustiti da odeš. Zaljubi se u osobu koja s tobom želi izgraditi dom. Ko želi izgraditi porodicu sa sobom. U onog koji će te gledati u oči i reći „uzimam“.
Ne gubi vreme na nekog ko sumnja da će imati budućnost s tobom. Ko samo želi zabavu. Ne gubi vreme na nekoga ko želi avanturu.
Zaljubi se u nekoga ko ceni što te ima u svom životu, ko čaroliju vaše ljubavi ne uzima olako, ko zahvaljuje što si s njim.

Srećan rođendan ljubavi jedina, neka ti svaki dan bude ispunjen ljubavlju i srećom, a ovaj posebno i da ga uvek provodiš kraj onih koje voliš! Da na tvome licu svakoga dana blista osmeh, čak i kada je teško, da zajedno to rešavamo. Volim te. 

Da l' ti išta znači ako čuješ da dolazim u onaj grad?!

Imam ogromnu tremu pred sutrašnji odlazak kući. Mnogo toga zavisi od sutrašnjeg dana. Da li će se sudbina poigrati sa nama ili smo mi glavni krivci za sve? Videćemo. Prepustila sam sve njemu, on vuče sve konce. Da li će pružiti šansu ovoj ljubavi ili je ipak rešio da odustane, da stavi tačku na sve? Ja se nadam da će biti ovo prvo. Mislim da je shvatio za sve ovo vreme koliko je meni stalo do njega i nas, da ovo uspe. Pokazali smo da ljubav ne poznaje razlike, ne zna za godine i veru. Ništa od toga nije važno kad se dvoje nađu i vole. Čitam svemir postane sa tim u saglasnosti, otkud onda mi sebi dajemo za pravo da tako nešto prekinemo? Šta je to u nama ljudima da bežimo čim nam se neko približi, postane previše bitan? Čemu ljubomora, čemu bespotrebne svađe oko sitnica? Zašto ne možemo jednostavno da se prepustimo i uživamo u ljubavi kad nam je već pružena ta mogućnost? Nemaju svi tu privilegiju da vole i budu voljeni. Zar ćemo to shvatiti tek kad bude kasno? Previše pitanja imam, na koja nema ko da mi odgovori ... Ostaje mi samo da se nadam i čekam njegov poziv sutra. Nešto duboko u meni mi govori da će poslušati svoje srce i vratiti mi se, a s druge strane znam koliko je ponosan i da to može presuditi u donošenju odluke. Kako god, razmišljanje o tome u ove kasne sate mi neće ništa dobro doneti. Idem u krevet da se psihički pripremim za ono što me čeka. Poželite mi sreću! 

Sreća je što spavamo pod istim nebom. 

Zbog tebe živu me sahranjuju...

Dugo me nije bilo, jer nije imalo šta ni da se piše. Ovaj blog je bio planiran samo da prikazuje ljubav, neizmernu ljubav dvoje mladih koji su se sasvim slučajno sreli i zavoleli. Ali sada, od sada će moći da se pročita kako je to kad se ta ljubav prekine. Već 5 meseci sam odlagala to i ubeđivala sebe da to nije tako, ali izgleda je došlo vreme da se pomirim sa tom činjenicom. Gotovo je. I ta daljina je jednom došla glave, uz nju ljubomora i ostale sitnice koje su se nagomilavale i evo gde smo sada. Nema poruka za dobro jutro i laku noć, nemam kome da prepričam kako sam provela dan i da on prepriča meni. Ne znam gde je, ni sa kim, da li ima neki problem, nema planiranja budućnosti. Nema više Sakice i Komice. Dušmani su uspeli da nas razdvoje. Dozvolili smo da se umešaju u našu vezu i evo gde su nas doveli, do tačke pucanja. Čujemo se povremeno, ali to su samo poruke pune hladnoće i gorčine. Prvi put od kako smo zajedno se desilo da sam otišla kući i da se nas dvoje nismo videli. I ne mogu vam opisati koliko boli. Duša mi je ostala u tom gradu zajedno sa njim. I ne znam da li ću je ikad vratiti na svoje mesto. Volim ga još uvek svim srcem, ali on više ne veruje u to. Ljutnja i ponos su mu zatrovali mozak, da on više ne razmišlja trezveno i dozvoliće da sve padne u vodu. Ja sam se borila na sve moguće načine i sve pokušala da ga urazumim, ali nije vredelo. Danas nakon nekoliko razmenjenih poruka odlučila sam da se povučem na neko vreme. Ne želim da ga gušim, može samo da izazove kontra efekat. A potreban mi je, potreban kao vazduh. Daš nekome celu sebe i više te nema kad taj neko ode iz tvog života. Ostane samo prazna ljuštura. Smeješ se pred svima da niko ne primeti šta se dešava, a iznutra se raspadaš, truneš. Postaješ samo bleda senka onoga što si bila nekad. I eto, on sad drži sve konce, sve sam njemu prepustila. Sudbina ove veze od njega zavisi. Nadam se da će doneti ispravnu odluku, da će shvatiti da smo mi mnogo više od ovoga. Prekosutra opet idem kući i nadam se da ću dočekati taj poziv da se vidimo i rešimo sve kao ljudi. Ne bih podnela da se ponovi isto kao prošli put. Sve u tom gradu me za njega vezuje i odlazak tamo, a da njega ne vidim je besmislen... Nemam više snage ni za pisanje danas, oči natekle od suza... Mislim da je najpametnije da sada odem u krevet i pokušam da zaboravim današnji dan. Laku noć.

A ti, ako ovo čitaš, znaj, boriću se za tebe do poslednjeg daha, dok ima života u meni, u to budi siguran!