Imam ogromnu tremu pred sutrašnji odlazak kući. Mnogo toga zavisi od sutrašnjeg dana. Da li će se sudbina poigrati sa nama ili smo mi glavni krivci za sve? Videćemo. Prepustila sam sve njemu, on vuče sve konce. Da li će pružiti šansu ovoj ljubavi ili je ipak rešio da odustane, da stavi tačku na sve? Ja se nadam da će biti ovo prvo. Mislim da je shvatio za sve ovo vreme koliko je meni stalo do njega i nas, da ovo uspe. Pokazali smo da ljubav ne poznaje razlike, ne zna za godine i veru. Ništa od toga nije važno kad se dvoje nađu i vole. Čitam svemir postane sa tim u saglasnosti, otkud onda mi sebi dajemo za pravo da tako nešto prekinemo? Šta je to u nama ljudima da bežimo čim nam se neko približi, postane previše bitan? Čemu ljubomora, čemu bespotrebne svađe oko sitnica? Zašto ne možemo jednostavno da se prepustimo i uživamo u ljubavi kad nam je već pružena ta mogućnost? Nemaju svi tu privilegiju da vole i budu voljeni. Zar ćemo to shvatiti tek kad bude kasno? Previše pitanja imam, na koja nema ko da mi odgovori ... Ostaje mi samo da se nadam i čekam njegov poziv sutra. Nešto duboko u meni mi govori da će poslušati svoje srce i vratiti mi se, a s druge strane znam koliko je ponosan i da to može presuditi u donošenju odluke. Kako god, razmišljanje o tome u ove kasne sate mi neće ništa dobro doneti. Idem u krevet da se psihički pripremim za ono što me čeka. Poželite mi sreću!
Sreća je što spavamo pod istim nebom.
Нема коментара:
Постави коментар