Dugo me nije bilo, jer nije imalo šta ni da se piše. Ovaj blog je bio planiran samo da prikazuje ljubav, neizmernu ljubav dvoje mladih koji su se sasvim slučajno sreli i zavoleli. Ali sada, od sada će moći da se pročita kako je to kad se ta ljubav prekine. Već 5 meseci sam odlagala to i ubeđivala sebe da to nije tako, ali izgleda je došlo vreme da se pomirim sa tom činjenicom. Gotovo je. I ta daljina je jednom došla glave, uz nju ljubomora i ostale sitnice koje su se nagomilavale i evo gde smo sada. Nema poruka za dobro jutro i laku noć, nemam kome da prepričam kako sam provela dan i da on prepriča meni. Ne znam gde je, ni sa kim, da li ima neki problem, nema planiranja budućnosti. Nema više Sakice i Komice. Dušmani su uspeli da nas razdvoje. Dozvolili smo da se umešaju u našu vezu i evo gde su nas doveli, do tačke pucanja. Čujemo se povremeno, ali to su samo poruke pune hladnoće i gorčine. Prvi put od kako smo zajedno se desilo da sam otišla kući i da se nas dvoje nismo videli. I ne mogu vam opisati koliko boli. Duša mi je ostala u tom gradu zajedno sa njim. I ne znam da li ću je ikad vratiti na svoje mesto. Volim ga još uvek svim srcem, ali on više ne veruje u to. Ljutnja i ponos su mu zatrovali mozak, da on više ne razmišlja trezveno i dozvoliće da sve padne u vodu. Ja sam se borila na sve moguće načine i sve pokušala da ga urazumim, ali nije vredelo. Danas nakon nekoliko razmenjenih poruka odlučila sam da se povučem na neko vreme. Ne želim da ga gušim, može samo da izazove kontra efekat. A potreban mi je, potreban kao vazduh. Daš nekome celu sebe i više te nema kad taj neko ode iz tvog života. Ostane samo prazna ljuštura. Smeješ se pred svima da niko ne primeti šta se dešava, a iznutra se raspadaš, truneš. Postaješ samo bleda senka onoga što si bila nekad. I eto, on sad drži sve konce, sve sam njemu prepustila. Sudbina ove veze od njega zavisi. Nadam se da će doneti ispravnu odluku, da će shvatiti da smo mi mnogo više od ovoga. Prekosutra opet idem kući i nadam se da ću dočekati taj poziv da se vidimo i rešimo sve kao ljudi. Ne bih podnela da se ponovi isto kao prošli put. Sve u tom gradu me za njega vezuje i odlazak tamo, a da njega ne vidim je besmislen... Nemam više snage ni za pisanje danas, oči natekle od suza... Mislim da je najpametnije da sada odem u krevet i pokušam da zaboravim današnji dan. Laku noć.
A ti, ako ovo čitaš, znaj, boriću se za tebe do poslednjeg daha, dok ima života u meni, u to budi siguran!
Нема коментара:
Постави коментар