Kažu ljudi da stvari vremenom postanu lakše, kod mene je izgleda obrnuto. Nikad nije lakše, čini mi se da je iz dana u dan sve gore. Proklinjem daljinu. Pomislio bi čovek da sam se do sada navikla da to tako mora, da smo razdvojeni, ali ja više to ne mogu da podnesem. Uhvatim sebe tako kako samo odlutam i rastužim se iznenada.. Fali mi, i ne postoji način da to prevaziđem.. Nije mi dovoljno da ga vidim na koji sat u mesecu, da mu ne čujem glas, da ga ne držim za ruku, ne grlim, da moram u sred noći da odlazim od njega zbog mojih. Želim da je tu svakog dana. Kad otvorim oči da umesto praznog kreveta vidim njegovo umiljato lice, da ne moram da šaljem poruku, jer bi bio tu da mu odmah ispričam sve i da više ne kvasim jastuk suzama ili ovu glupavu tastaturu na poslu sada jer mi nedostaje. Previše stvari ja moram da razumem, da se žrtvujem za njegovo dobro, ali treba i mene neko da razume i kroz šta je prolazim.. Nadam se da ću se smiriti uskoro, jer obično zbog mene ovakve dođe do svađe.. Valjda će uskoro sve doći na svoje mesto..
Нема коментара:
Постави коментар