Da te mazim i pazim, da ljubim ludu glavu da prestane, čak i da je pridržavam ako ti je muka, da ti donosim da nešto lepo pojedeš, i da te nahranim ako treba. Ne podržavam to što si utehu sinoć nalazio u alkoholu, ali ne mogu ni da te grdim, jer razumem kroz šta prolaziš trenutno. Setih se danas jedne naše situacije, kad smo se videli posle grada u stanu. Ti vidno pijan, jedva stojiš na nogama, legao na krevet, ne možeš da se pomeriš, a ja legla pored tebe i počela da jecam što si ti takav i što to radiš sebi. Pa si mi se ti onda izvinjavao i rekao kako više nikada nećeš tako nešto uraditi, da prestanem da plačem. I na kraju me poslao kući, da te ne bih gledala takvog. I ja odem, sva besna, spremim se za spavanje, obučem pidžamu, kad zvoni telefon. Tvoje ime na ekranu, javljam se:-Hoćeš li molim te da se vratiš?
- Neću!
- Dobro (najtužnije ikad rečeno)
i prekidamo vezu.. Ma nisam ni spustila telefon, već sam počela da se oblačim i izlazim napolje, iako je bilo kasno uveče . Nijednog trenutka nisam pomislila da te ostavim samog..Dolazim na vrata, ti otvaraš, blago se osmehneš i pustiš me unutra. Opet legnemo u krevet jedno pored drugog, a ti mi samo tražiš da ti dam ruku da je držiš i ništa ti više ne treba. I ne znam šta mi je veća ljubav, ti, koji si samo želeo da budem tu pored tebe, da osetiš moje prisustvo ili ja, koja sam se vratila bez razmišljanja da budem sa tobom. Svakako, u jednom se sigurno slažemo...Kako god okreneš, ljubav je.
Нема коментара:
Постави коментар