Sinoć smo moja najbolja drugarica slavile rođendan. Društvo se skupilo kod mene u 7 sati, posle toga je trebalo da idemo u kafanu. A onda, šokantno saznanje.. moj dečko, moj Sakica, moje sve na svetu, odlazi u Nemačku...na 3 meseca. Nisam imala snage ni da mu odgovorim na to, samo sam bacila telefon i otrčala u kupatilo. Plakala sam, plakala i plakala, R i N su odmah dotrčale do mene da vide šta se dešava, i pokušavale da me uteše, ali bezuspešno.. "3 meseca će brzo proći, proleteće, nećeš ni osetiti, opet ćete biti zajedno." Meni je strašno jedan dan kad ga ne vidim, a kamoli 3 meseca... ni sada se ne viđamo toliko, jer je on u Varoši, a ja u Beogradu..ali on sad ide u drugu državu, biće udaljen 949673769 kilometara.. kako ja to da podnesem? I to ide sledeće sedmice. Sve se desilo odjednom, iznenada..kako da se naviknem na to...da nećemo moći ni da se čujemo kao do sada, a kamoli vidimo.. opet nam je sudbina okrenula leđa, opet nije na našoj strani, udaljava ga od mene.. Ubija me ta pomisao..da smo bar do sad bili normalno zajedno, da smo se videli, bilo bi mi lakše, ovako, nismo se videli već 15 dana i on će tek tako da ode.. samo ćemo se videti da se pozdravimo..ne znam kako ću to podneti.. 3 meseca nije toliko dugo, ali iz mog ugla, to je večnost.. više mi se nije ni izlazilo u grad, ali slavila sam rođendan, morala sam da ispoštujem svoje prijatelje..a u kafani, svaka druga pesma je imala veze sa daljinom i pogađala me, veći deo večeri sam provela u toaletu, plačući.. i onda više nisam mogla u 1:40 sam već krenula kući sa N i Z.. onda sam se čuli s njim, samo kad sam mu glas čula, opet sam počela da plačem, koliko god da sam se trudila da sakrijem to od njega, da mu ne bih otežavala, nisam mogla, bilo je jače od mene.. posle toga smo se čuli još jednom.. kad mi je rekao da ćemo biti zajedno za Novu godinu, bilo mi je lakše, samo se nadam da mi to nije rekao da bi me utešio, kad je čuo koliko sam plakala i koliko mi je teško.. zaspala sam tek oko 5, a posle sam se budila na svakih sat vremena, okretala sam se po krevetu, mučila se.. i onda sam se konačno probudila u 13:26. Zaspala u suzama, probudila se u suzama..i tako, ceo dan ležim u krevetu, ustala sam pre sat vremena samo da jedem nešto, nakon 30 sati, jer me cimerka naterala..a inače nemam apetita..nemam snage...gledam u ovaj tekst i ne znam šta bih napisala, ne mogu da opišem kako se osećam i koliko boli.. osećam se tako prazno..zavolim ga kao nikoga do sada, po prvi put u životu osetim pravu ljubav, koja daje smisao svemu i sudbina mora da umeša prste i napavi haos od mog života, uništi sve u meni..otima mi polovinu duše.. kao utvara sam..samo sam fizički prisutna, a iznutra šupljina..nema više ničega.. za dva dana mi je pravi rođendan..umesto da slavim, ja ću patiti, biće mi to najtužniji rođendan za ovih 20 godina koliko punim.. divan poklon mi je sudbina dala... samo da preživim ova 3 meseca i da sve bude kao pre..da naša veza ne bude poljuljana.. da mu ne dosadi ova daljina i da se tamo ne zaljubi u neku drugu..to bi me uništilo.. previše sam se vezala za njega da bih ga izgubila tek tako.. umirem iznutra.. mnogo je teško sve ovo.. prvi put doživljavam ovako nešto i uopšte nije lepo.. Oh, koliko mi je samo potreban ovog trenutka, kad bi samo znao...
"Pa da pustim te tek tako, a nisam te našao lako..."
Нема коментара:
Постави коментар