Daljina je jedna od najtežih stvari za onog koji voli nekoga čiju prisutnost oseća u snovima i onda kada mu previše nedostaje. Ne znam zvuk njegovog smeha, ne znam obrise njegove siluete, konture njegovih usana. Potpuno je nemoguće biti u njegovoj blizini, dodirnuti ga. Ali on je tu, u mom srcu. Njegov lik, onako savršeno naslikan ispred mojih očiju i svaki put ga činim savršenijim onda kada me impresionira tom jednostavnom lepotom. Kilometri, gube se, nestaju dok razmišljam o njemu. Zatvorim oči i imam ga na delić sekunde. I to što postoji, meni je dosta.
Dovoljno mi je što znam da spavamo pod istim nebom, istim zvezdama, što znam da se tako lepo smeje, negde tamo. Svaki njegov osmeh mi ulepša dan pa nekad onako sebično poželim da se nikome drugom ne smeje osim meni. Da li postoji granica koja deli tugu od sreće i javu od snova?
Znaš, dođe ono kada ti se telo razdire od potrebe za nekim, a sve što možeš je da gledaš u prazno i da se prevrćeš po krevetu, stežeš jastuk. Svake noći se ponadam da i on, tamo negde, misli na mene. Uvek sam se pitala kako mu izgleda lice kada dobije moju poruku, kada pomisli na mene. Da li se nasmije, šta pomisli, šta oseća? Da li i on ima želju da prstima dotakne moje lice i da na njegovim rukama ostane trag tog dodira? Da li poželi da me zagrli i da me ne pušta, da li poželi da me nađe u nekom prolazniku? Ja poželim i da ga ne puštam. Neki kažu da je život prolazan kao i vreme koje ide sve brže. U pravu su, vreme je kao voz koji prebrzo ide i nemoguće je ići ispred njega ili ga zaustaviti. A ljubav? Ljubav je stanica, mesto na kome postaješ strpljiv, mesto gde naučiš da čekaš pravi voz.
E tu sam ja, čekam ne bi li ga videla i osetila da postojim. Ko sam ja? Ništa - bez njega sam ništa, uvek ništa, a nikad nešto. Niko me ne razume, ne shvataju da tražim nešto što ne postoji na mestima gde nema ništa.On postoji samo tamo gde je sve obasjano suncem, tamo gde nema ovog bola, tuge i proklete samoće. E tamo ću da ga čekam, tamo će doći u pravo vreme ako mu budem nedostajala. A do tada može mirno da spava, u snu ga ima ona koja ga voli najviše.
Dovoljno mi je što znam da spavamo pod istim nebom, istim zvezdama, što znam da se tako lepo smeje, negde tamo. Svaki njegov osmeh mi ulepša dan pa nekad onako sebično poželim da se nikome drugom ne smeje osim meni. Da li postoji granica koja deli tugu od sreće i javu od snova?
Znaš, dođe ono kada ti se telo razdire od potrebe za nekim, a sve što možeš je da gledaš u prazno i da se prevrćeš po krevetu, stežeš jastuk. Svake noći se ponadam da i on, tamo negde, misli na mene. Uvek sam se pitala kako mu izgleda lice kada dobije moju poruku, kada pomisli na mene. Da li se nasmije, šta pomisli, šta oseća? Da li i on ima želju da prstima dotakne moje lice i da na njegovim rukama ostane trag tog dodira? Da li poželi da me zagrli i da me ne pušta, da li poželi da me nađe u nekom prolazniku? Ja poželim i da ga ne puštam. Neki kažu da je život prolazan kao i vreme koje ide sve brže. U pravu su, vreme je kao voz koji prebrzo ide i nemoguće je ići ispred njega ili ga zaustaviti. A ljubav? Ljubav je stanica, mesto na kome postaješ strpljiv, mesto gde naučiš da čekaš pravi voz.
E tu sam ja, čekam ne bi li ga videla i osetila da postojim. Ko sam ja? Ništa - bez njega sam ništa, uvek ništa, a nikad nešto. Niko me ne razume, ne shvataju da tražim nešto što ne postoji na mestima gde nema ništa.On postoji samo tamo gde je sve obasjano suncem, tamo gde nema ovog bola, tuge i proklete samoće. E tamo ću da ga čekam, tamo će doći u pravo vreme ako mu budem nedostajala. A do tada može mirno da spava, u snu ga ima ona koja ga voli najviše.
Нема коментара:
Постави коментар