Nismo došli dovde, da bi se ovako završilo ..

Danima se borim sama sa sobom oko slanja poruke, ali više ne mogu da izdržim. Stoji mi teret na duši i moram da ti kažem sve što imam, mada ne znam da li ti uopšte više i čitaš šta ti ja pišem.. Ne mogu da podnesem ovo ovako, sanjam te svaku noć, ili da si sa nekom devojkom ili da prolaziš pored mene kao da ne postojim. Iz noći u noć ista stvar se ponavlja. Za ovih skoro mesec dana se nisam iskreno nasmejala.. Ništa me ne čini srećnom, ubija me tišina na viberu. Nedostaješ mi magare jedno! Ne mogu da te zaboravim. Ne mogu ti opisati koliko je zabolelo ono kad sam bila u Varoši, da si prošao pored mene i nisi ni ćao rekao.. Kao dva stranca, to se nikad nije desilo.. Celu tu noć nisam oka sklopila, preplakala sam ceo put nazad.. Znam da si bio srećan sa mnom šta god rekao i znam da bih opet mogla da te učinim srećnim, samo kada bi mi dozvolio. Nisam idealna, puna sam mana, kao i svi, ali to je ljudski i ljudski je grešiti i učiti na tim greškama. Ti si mi jedina ozbiljna veza, i zato ne znam da se ponašam u nekim situacijama, ali ne zlonamerno.. Samo od početka naše veze nosim taj teret da ti nisam dovoljno dobra, da stalno tražiš nešto da mi zameriš. I mnogo sam se plašila, jer ja nikad prema nikome nisam osećala nešto ovako, da mi je toliko bitan i plašila sam se da ostanem bez toga.. Jer mi je sve do čega mi je bilo stalo u životu izmicalo iz ruku.. Od tog straha sam i pravila glupe greške koje želim da ispravim. Uz tvoju pomoć.. Sve me jebeno podseća na tebe. Tvoja majica u kojoj spavam, igračka panda pored mene, zvono na telefonu iz Gospodara Prstenova, šifra na alarmu u kladionici je datum naše godišnjice, to što imam više Danyjevih slika u telefonu nego svojih, gde god se okrenem nešto što ima veze s tobom. Neću da se ovako završi, neću da naša obećanja ostanu neispunjena i sve što smo planirali. Danima me muči misao kako se ženiš, a da pored tebe nisam ja. Ne mogu to da podnesem!!! Znaš kako je kad ti svi govore da me nikad nisi ni voleo, da te zaboravim, da zaslužujem boljeg. A ja ne želim boljeg, želim samo tebe, čak i da si najgori, trebaš mi. I nikad nisam dozvolila da te pljuju, niti da utiču na moje mišljenje o tebi.. Toliko se prazno osećam bez tebe. Znaš kako je kad nema nikoga da ti poželi laku noć i dobro jutro.. Da ne pričam o svemu ostalom.. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da te nemam, ne želim to. Ne mogu da se zamislim sa nekim drugim. Ne mogu da zamislim boljeg oca za svoju decu od tebe. Neću da ostaneš samo lepa uspomena koju ću nekad prepričavati, hoću da sa tobom stvaram nove uspomene. Ne može preko poruke ni da se kaže sve ono što želim, ali ne daješ mi drugu mogućnost.. I sve ono što sam ti rekla onda ono prebacivanje, ništa od toga nisam mislila.. Samo sam bila besna jer sam nemoćna da te vratim i onda sam pisala sve i svašta.. Opet bih sve isto uradila za tebe bez razmišljanja.. Volela bih da sam tu sa tobom, da se mazimo i volimo, pa da onda zaspim u tvom naručju kao nekad.. A tebi žao da me budiš, pa me gledaš, slikaš i snimaš dok ne dođe vreme da krenem kući.. Ako to nije ljubav, ja ne znam šta je... Došla bih prvim busom da te vidim na 5 minuta i da se vratim, dovoljno je samo da kažeš. Eto, opet ja pišem romane, ali to je sve iz srca i iz nade da će dopreti do tebe. Ako ipak ne uspe i stvarno misliš da je kraj, ja ću se potruditi da ti ne pišem nikad više i da nestanem iz tvog života zauvek iako će me to slomiti za ceo život.. Samo te molim za jednu stvar.. Nemoj da me mrziš, ipak sam ja neko ko te voli iskreno, naivno i čisto... Zauvek tvoja Komica

Ne mogu da ti budem važnija od svih, a htela bih ..

Ako ste te sreće da u ovom ludom svetu naiđete na osobu koja vas privuče psihički i fizički, koja ima kvalitete na levoj strani grudnog koša i iznad očiju, čuvajte je, jer kad prokockate priliku sledi razdoblje seljačina i beštija, jer je neko pametan ukrao ono što vi niste znali ceniti. 

Prođe sve kad ti čujem glas ..

Sedim tako na poslu, misli mi lutaju tamo vamo, razmišljam kako da ti privučem pažnju.. Pa listam tako slike i nađem onu sa Majorke.. Jedan od težih perioda u našoj vezi, bili smo na samom početku, a ja otišla tako daleko.. Bez interneta, bez mogućnosti da se čujem sa tobom .. Mogla sam samo da zamišljam da si tu sa mnom, pa sam koristila svaki mogući trenutak da uradim nešto što će me podsećati na tebe dok sam tu. Danima sam skupljala školjke po plaži i onda kad sam nakupila dovoljno na terasi hotelske sobe sam napisala: " M S ♥" od njih. Da vidim to svaki put kad izađem i setim se kako me neko mnogo drag čeka tamo daleko, preko granice i mora .. Neko zbog koga mi taj boravak na moru nije toliko prijao i želela sam da se vratim što pre, da mu budem blizu .. Slikala sam svoje remek-delo i čuvam tu sliku i dan danas. Vratile su se uspomene kad sam to videla, pa sam odlučila da je stavim na viber, ne bi li možda i tebe podstakla na razmišljanje. Zatim sam se vratila svom poslu, sklonila telefon sa strane, da se više ne patim.. A onda je zazvonio.. Poziv na viberu, tvoje ime.. Srce mi je zastalo na trenutak. U prvi mah sam pomislila da si me slučajno pozvao, ali nakon nekoliko zvonjenja, odlučila sam ipak da se javim. Progutala sam knedlu, pomolila se Bogu i onda izgovorila: 

-Halo
-Gde si to?

A ja više nisam znala, ni gde sam, ni šta radim. U trenutku kad sam čula tvoj glas nestalo je sve oko mene, kao da sam ostala sama na svetu. Počela sam da drhtim, noge i ruke su mi otkazale, a u stomaku samo kuvalo. Mogla bih satima pričati sa tobom i slušati taj umirujući zvuk, a pričali smo kao da se ništa nije desilo prethodnih dana, kao da je sve bilo u najboljem redu. Nakon razgovora nisam mogla da dođem sebi neko vreme, toliko sam bila srećna što si pozvao, iako poziv nije imao nikakve veze sa nama. Ali sama činjenica da sam ti čula glas i da nisi bio ljut tokom razgovora nenormalno me usrećila... I sve bi bilo ok da ti posle nisi sve uprskao. Kao da se taj razgovor nije ni desio, opet si postao hladan i počeo da me ignorišeš. Čemu sve to? Je l' za tebe ovo sve igra? Da mi daš nadu kao da će se rešiti sve, pa me onda dotučeš. Šta je to prokleto u tebi da se otimaš od mene koja te voli ovoliko? 

Preko puta - istina

„Ej, ljubavi, dokle si stigao?“
„U blizini sam, zar me ne osećaš?“
„Znam da nisi, zato te i pitam i ne šali se tako, znaš da sam nervozna zbog tvog odlaska!“
„Na pola puta. Zovem da ti kažem da je došlo do promene plana, ljubavi.“
„Ne ideš?!“, upitala je oduševljeno.
„Ne, bre… ne… Ostajem da spavam večeras u Beogradu, pa nastavljam sutra dalje.“
„Hmmm. Ponadala sam se. Sakriću osećanja. Pričaćemo kada se vidimo. Radim do pet. Posle toga sam tvoja.“
„Uvek si moja. Želim da budeš svesna samo jedne stvari. Od svih stvari najviše volim tebe. Najlepše stvari zapravo i nisu stvari. Ti nisi stvar, ali svejedno te volim. Čujemo se… Ljubim te!“
„Ljubim te najviše, bebo!“

Dobro jutro nikome..

Znaš, od petka nikako nemam mira, po celu noć se vrtim po krevetu, razmišljam o tebi. A ono malo vremena što sam provela spavajući, sanjala sam te... Toliko sam opterećena time hoćeš li se javiti da sam sanjala kako sam dočekala tu poruku. Ne možeš zamisliti moju radost i ushićenje. I jutros otvaram oči tako sva pod utiskom, hvatam se za telefon, kad tamo ista situacija kao i prethodnih nekoliko dana... Nema poruke, nema poziva... A onda opet mučim sebe, pa uđem na viber: "Poslednji put na mreži u 4:47" i onda krene hiljadu pitanja u glavi. Da li ni ti ne možeš da spavaš noću, jer te muči ova tišina među nama? Da li postoji neka druga u tvom životu sa kojom provodiš ove prolećne noći? Ili si ipak samo ostao budan do kasno jer pratiš NBA? Volela bih da te pitam, ali iskreno, plašim se odgovora.. Ako bi ga uopšte i bilo..

Kako mi noćas fale tvoje mane.. 🙁

Nedostaješ i večeras.. Toliko toga imam da ti kažem, ali znam da ti ne želiš da slušaš sada, zato ti i ne šaljem poruku. Pišem ovde jer mi je lakše da izbacim to iz sebe, da podelim sa nekim to što me muči. Pišem ovde za slučaj da ti zalutaš na ovaj blog, pa pročitaš sve što sam ti htela reći.. A imao bi što šta da vidiš sigurna sam i nadam se da ne bi ostao imun na to. Nedostaje mi da ti ispričam kako sam provela dan, da ti kažem kako sam bežala od bubašvabe i da me ti tešiš kako me ona neće pojesti i da sam ja duplo veća od nje.. Nedostaje mi da ti se hvalim šta sam spremila za ručak, a ti da me pohvališ i kao jedva čekaš da tebi to isto pravim.. Nedostaje mi tvoja poruka za laku noć, bez koje ne mogu mirno da zaspim.. Nedostaješ mi ti. Evo i večeras buljim u glupavi telefon i uzaludno čekam tu poruku koja neće doći, ni večeras, ni sutra.. Ko zna da l' će ikad..

Mirno spavaj lepi moj, znaš da neko misli na tebe. 💚

Ja mogu da ti pokvarim dan, k' crna zemlja teška sam, ali umem da te volim ko nijedna.

Čika Rile je redovan posetilac mog uplatnog mesta. Ušao je raspevan kao i obično, posvetio mi jednu pesmu, a onda nastavio sa uobičajnom pričom. Kako sam fina, lepo vaspitana, ljubazna , kako bi voleo da upozna moje roditelje, ali najviše mog dečka. Da mu kaže kakvu devojku ima pokraj sebe, da me čuva i da je srećan čovek. A ja sam se po prvi put rastužila zbog te izjave. Setila sam se trenutne situacije i pomislila na to da te možda nikad neće upoznati, jer ti očigledno ne deliš isto mišljenje. Nisi više srećan pored mene, čim me tako olako puštaš i odlaziš na drugu stranu..Znaš, on već odavno svima priča kako smo se ti i ja verili, a ja sam se uživela u tu ulogu i podržavam njegovu priču. Svadba nam je u avgustu samo da znaš, a ti se čik nemoj pojaviti.. Više nisam samo ja u pitanju, mnogo bi se ljudi razočaralo. A s druge strane, koga briga za sve njih.. Znam samo da osećam neopisivu prazninu i teskobu poslednjih dana jer te nema i nadam se da ćeš se vratiti tamo gde ti je i mesto, da je popuniš .. 

Ja bih sada da si ti tu, pored mene.

Ti nikad nisi saznao, koliko mi je do tebe stalo..

Priznajem, griješio sam baš kao i svi
Znam da sam prepun mana, ali vjeruj mi
Moja ljubav oduvijek je bila
čista i tebe dostojna.

Zbog nje sam bio spreman se pokoriti
I protiv razuma se onda boriti
I napustit svoje staro društvo
Tebi je bilo svejedno.

Ti nikad nisi saznala
Koliko mi je do tebe stalo
Dvadeset i četri sata dnevno
S tobom je bilo premalo.

Ti uvijek imaš pravo se potužiti
Možda su ti drugi mogli više pružiti
Ali, vjeruj, kunem ti se
Nikad nisam za cijenu pitao.

Koliko sam puta te na kiši čekao
Kasnila si sate, nisam ništa rekao
Za tebe sam htio sve na svijetu
Tebi je bilo svejedno.

Ti nikad nisi saznala
Koliko mi je do tebe stalo
Dvadeset i četri sata dnevno
S tobom je bilo premalo.

Ne misli da ponosna sam na to što nisam anđeo ..

Koliko znam da iznerviram, toliko te i volim. 

Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala..

– Jesi li za ples u dvoje? – začuo je glas iz mraka.
– Naravno da jesam – odgovori - noćas putujem, trebalo bi da se oprostimo.
– Mogao si da me pronađeš, da mi kažeš to. Ne moraš da me zamišljaš...
– Lakše je ovako – reče on pomalo tužno – manje boli, a i plašim se da ti više nisi ista osoba. Ovako te zamišljam kako ja želim, smišljam i tvoje rečenice, sve ono što želim da čujem...

I ne znam pravu reč da kažem kako mi opet fališ..

Otvaram oči i hvatam se za telefon. Otključavam ga bojažljivo, nadajući se da će zasvetleti tvoje ime na ekranu, ali nastaje trenutak razočarenja.. Još uvek te nema. Nisi se promenio, i dalje stavljaš ponos ispred ljubavi. To je razlika između mene i tebe, ti voliš glavom, a ja srcem. Ti voliš iluziju koji si stvorio o meni, kakva bi voleo da budem, a ja volim tebe baš takvog kakav jesi. Prepunog mana, a opet najdivnijeg čoveka kog sam ikada upoznala.. I ne znam ko je veća budala od nas dvoje, da l' ti koji ćeš da protraćiš ove skoro 3 godine tek tako ili ja koja se uporno trudim da krpim pokidano?!

Znaš ko te voli najviše..

Setih se, kako mi je jednom prilikom jedan stariji čovek na poslu pričao kako je upoznao svoju ženu. Priča sama po sebi je bila zanimljiva, ali rečenica kojom je završio izlaganje ostavila je na mene najjači utisak. Rekao je: " Kada bih se opet ženio, istu bih ženu izabrao." i taj izraz na njegovom licu kada je to izgovorio, samo sam ućutala.. Jer bi svaki komentar bio suvišan i pokvario to. I šta misliš na koga sam ja pomislila pomislila u tom trenutku? Da, u pravu si, na tebe. Znaš li zašto? Ne, ne znaš, jer ne veruješ da je tako nešto moguće. Ne veruješ da jedna žena može toliko da voli i u potpunosti se preda samo jednom muškarcu, a ja sam mili moj, baš takva. Sedim u milionskom gradu i čekam tebe da dođeš iz daleka. Da mi se svi muškarci iz ovog grada bacaju pod noge, ja bih od svih njih izabrala tebe. Tebe, koji mi okrećeš leđa čim napravim grešku, kao da si samo to i čekao. Drugi bi rekli da sam budala, a ja mislim da je to valjda poenta ljubavi, znati nečije mane i zavoleti ih podjednako kao i vrline...

Pričaću ti jednom kako sam o tebi pisala, a svi osim tebe čitali...

Sedim na svom radnom mestu i umesto da se koncentrišem na posao koji obavljam moje misli lete negde drugo. Prelaze kilometre i kilometre ne bi li došle do tebe. Šta li radiš? Gde li si sad? Toliko pitanja, a odgovora nema. Treći dan kako ne pričamo. Kao da se istorija opet ponavlja, sudbina se poigrava sa nama. I sve to zbog čega? Zbog nekog tamo komentara na društvenoj mreži? Zar naša ljubav tako malo vredi, da bi se svelo na ovo zbog toga? Ljut si, znam, a i te kako ponosan, crkavao bi u sebi, ali nećeš da pošalješ poruku.. A kad ja pišem, ponašaš se hladno, ravnodušno, samo da ne bude da si lako popustio.. A to boli, znaš.. Zato ti ne pišem više, odlučila sam tako, da te pustim, da ti zafalim.. A želim, i te kako želim. Imam toliko toga da ti kažem, ali znam da bi reakcija bila ista.. Zato pišem, da bar prividno sebi olakšam, da na trenutak zaboravim na patnju koja me muči.. Pitam se, da li i ti sediš kraj telefona ceo dan i iščekuješ tu poruku? Da li ulaziš na svakih pet minuta da proveriš da li sam tu? Jer ja to radim.. Kao da mi nije dovoljno boli, pa dodatno mučim sebe proveravajući da li si na mreži, pa kad vidim da jesi, a da poruke nema bude mi još gore.. Zapitam se da li si stvarno rešio da digneš ruke?! Ili ipak, samo želiš da me naučiš pameti?!