Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala..

– Jesi li za ples u dvoje? – začuo je glas iz mraka.
– Naravno da jesam – odgovori - noćas putujem, trebalo bi da se oprostimo.
– Mogao si da me pronađeš, da mi kažeš to. Ne moraš da me zamišljaš...
– Lakše je ovako – reče on pomalo tužno – manje boli, a i plašim se da ti više nisi ista osoba. Ovako te zamišljam kako ja želim, smišljam i tvoje rečenice, sve ono što želim da čujem...