Otvaram oči i hvatam se za telefon. Otključavam ga bojažljivo, nadajući se da će zasvetleti tvoje ime na ekranu, ali nastaje trenutak razočarenja.. Još uvek te nema. Nisi se promenio, i dalje stavljaš ponos ispred ljubavi. To je razlika između mene i tebe, ti voliš glavom, a ja srcem. Ti voliš iluziju koji si stvorio o meni, kakva bi voleo da budem, a ja volim tebe baš takvog kakav jesi. Prepunog mana, a opet najdivnijeg čoveka kog sam ikada upoznala.. I ne znam ko je veća budala od nas dvoje, da l' ti koji ćeš da protraćiš ove skoro 3 godine tek tako ili ja koja se uporno trudim da krpim pokidano?!
Нема коментара:
Постави коментар