Sedim na svom radnom mestu i umesto da se koncentrišem na posao koji obavljam moje misli lete negde drugo. Prelaze kilometre i kilometre ne bi li došle do tebe. Šta li radiš? Gde li si sad? Toliko pitanja, a odgovora nema. Treći dan kako ne pričamo. Kao da se istorija opet ponavlja, sudbina se poigrava sa nama. I sve to zbog čega? Zbog nekog tamo komentara na društvenoj mreži? Zar naša ljubav tako malo vredi, da bi se svelo na ovo zbog toga? Ljut si, znam, a i te kako ponosan, crkavao bi u sebi, ali nećeš da pošalješ poruku.. A kad ja pišem, ponašaš se hladno, ravnodušno, samo da ne bude da si lako popustio.. A to boli, znaš.. Zato ti ne pišem više, odlučila sam tako, da te pustim, da ti zafalim.. A želim, i te kako želim. Imam toliko toga da ti kažem, ali znam da bi reakcija bila ista.. Zato pišem, da bar prividno sebi olakšam, da na trenutak zaboravim na patnju koja me muči.. Pitam se, da li i ti sediš kraj telefona ceo dan i iščekuješ tu poruku? Da li ulaziš na svakih pet minuta da proveriš da li sam tu? Jer ja to radim.. Kao da mi nije dovoljno boli, pa dodatno mučim sebe proveravajući da li si na mreži, pa kad vidim da jesi, a da poruke nema bude mi još gore.. Zapitam se da li si stvarno rešio da digneš ruke?! Ili ipak, samo želiš da me naučiš pameti?!
Нема коментара:
Постави коментар